Умираат старите мисли, зборови и дела
Како стари влакна од зимските ни руна
И се` додека во нас врие крвта врела
Копнееме за трон, за жезло, за круна
Секое его сака да остави своја трага
Па макар натопена со туѓи солзи и крв
Убеден во вистинитоста на својата лага
Секој сонува за некаков имагинарен врв
Тежнеејки да ја оствари посакуваната цел
Користи средстата што му се на располагање
Несвесен дека малку дал а премногу зел
Плодна е почва за нова смрт и повторно раѓање
2 comments:
Mnogu interesno pisuvas, sekoja cest. Posebno mi se sviga ovaa oda za raganje i umiranje na mislata...inspirativno e a i mnogu poveke kazuvas odkolku toa sto go komentiram. Kolku bi bilo ubavo koga bi gi dostignival covek svoite celi bez da mu nasteti na drug. Mislata! So nezina pomos a ne so gazenje na tugi tela ili psiha
Pozdrav
:-))))
:)
Post a Comment